U današnjem članku donosim priču,saznajte više u nastavku teksta…
Noć je bila gusta, kiša je padala u sitnim, neumornim kapima koje su pretvarale trotoare u ogledala. Svetla nebodera presijavala su se u lokvama, a taksiji su klizili niz Aveniju Amerikas ostavljajući zlatne tragove na mokrom asfaltu. Hodala je sama, bez kišobrana, osećajući kako joj se kosa lepi za obraze i kako joj kaput postaje težak od vode. Ali nije marila. Njen cilj bio je mnogo važniji od kiše.
Bila je 37 blokova udaljena od mesta gde je trebalo da ga sretne. Njene misli vraćale su se godinama unazad, u dane kada su oboje bili mladi, kada su svirali gitaru u Central Parku i sanjali o budućnosti. Tada su mislili da će zauvek ostati zajedno, ali život ih je razdvojio. On je otišao da gradi karijeru u drugom gradu, ona je ostala na Menhetnu. Telefoni su utihnuli, poruke prestale, i na kraju su ostale samo uspomene. Ali uspomene nisu izbledele.
- Te večeri, dok je kiša padala, osećala je da sudbina ima plan. Dok je hodala Broadwayem, prolazila je pored poznatih mesta – knjižare u kojoj su se krili od zime, malog kafića gde je prvi put osetila njegovu ruku na svojoj, mosta preko kojeg su šetali do ponoći. Svako mesto šaptalo joj je isto: „On se vraća.“
U daljini su svetla jednog automobila usporila. Zaustavio se ispred nje, vrata su se otvorila, a iz vozila je izašao muškarac čije je lice nosila u srcu sve te godine. Bio je tu, mokar od kiše, ali osmeh mu je bio isti. Oči su mu imale onu istu toplinu, iako ih je vreme učinilo zrelijima.
„Zakasnio sam,“ rekao je, gledajući je kao da ne veruje da stoji pred njim.
Nasmejala se, suze su se mešale s kišnim kapima: „Ne, stigao si tačno kada treba.“
- Stajali su na uglu 42. ulice dok su ljudi žurili pored njih, sakriveni pod kišobranima. Ali njih dvoje nisu obraćali pažnju na prolaznike. Ceo grad je u tom trenutku nestao. On je podigao njenu kapuljaču, nežno sklonio mokar pramen kose sa njenog lica. Njegov dodir bio je isti kao nekad – topao, siguran.
„Znaš li,“ rekao je tiho, „da sam u svakom gradu tražio tvoj lik u gomili?“
„Znam,“ odgovorila je. „I ja sam u svakom koraku čula tvoje ime.“
Zagrlili su se, a kiša je lila oko njih. Nije više bila hladna – postala je krštenje, znak da se sve staro ispire i da ostaje samo ono što je istinsko. Njeno srce kucalo je snažno, kao da potvrđuje da ljubav nikada nije nestala.
Krenuli su zajedno niz ulicu, ruku pod ruku, dok su farovi taksija obasjavali njihove siluete. „Gde idemo?“ upitala je, smešeći se.
„Gde god želiš,“ odgovorio je. „Bitno je da si ti tu.“
- Ušli su u kafić na uglu, gde su prozori bili zamagljeni, a miris kafe širio se toplinom. Seli su pored prozora i gledali kišu kako udara o staklo. Nisu morali mnogo da govore – oči su govorile sve. Osmesi su im se vraćali, kao i sigurnost da su sada tu, zajedno, i da ih grad više neće razdvojiti.
Dok su ispijali kafu, ona je gledala njegove ruke, iste one koje su pre mnogo godina svirale akorde pesama u parku. Sada su bile zrelije, ali i dalje su imale onu nežnost. On je gledao njene oči i znao da vreme nije uspelo da ugasi ono što je bilo istinito.
Kasnije su ponovo izašli na ulicu. Kiša je jenjavala, a Menhetn je svetleo kao nikada. Hodali su bez žurbe, prolazili pored Times Square-a, gde su reklame blistale kao da slave njihov susret. Ljudi su prolazili, smejali se, jurili – ali oni su hodali u svom ritmu, zaustavljeni u trenutku.
- Na kraju su zastali na mostu s pogledom na East River. Vetar je nosio kapljice, grad je šumio ispod njih. Ona je naslonila glavu na njegovo rame i tiho rekla: „Znaš li da sam čekala ovaj trenutak celog života?“
On ju je privukao bliže i odgovorio: „Znam. I obećavam – više te neću pustiti.“
U tom trenutku, pod svetlima grada i poslednjim kapima kiše, znali su da je njihova ljubav pronašla put nazad. Menhetn je postao njihov svedok, a kiša njihova pesma.
