Jutro je mirisalo na vlagu i sumnju, kao ona jutra kada se sve kreće, ali ti stojiš. …….
U jednom od onih vozova koji kriju tihe sudbine među redovima sedišta, jedna žena je drhtavim rukama grlila malu, poderanu maramu — jedinu koja je još mirišala na dom.
Zvala se Jelena. Bila je trudna skoro devet meseci. Nekada je bila čistačica u biblioteci, volela je miris starih knjiga, verovala u reči više nego u ljude. Ali život ju je odgurnuo.
Kad je ostala bez krova nad glavom, izgubila je mnogo — ali ne i nadu da će njeno dete imati bolji život od nje.
Na stanici je stajala gotovo nevidljiva. U rukama je stezala jedan crtež, dečjom rukom nacrtan, od onih koje čuvaš ne zato što su lepi, već zato što si ti taj koji si u njih verovao. Na crtežu je bilo srce, ali polomljeno. I natpis: “Za onog ko će me voleti.”
- Ušla je u voz polako, kao da se boji da će nešto razbiti. Sela je u ćošak i zagledala se u polje koje je promicalo pored nje. Nije imala kartu. Nije imala priču koju žele da čuju. Samo stomak koji je nosio život.
Kondukter je došao. Bio je strog, hladan, naučen da nikad ne gleda u oči onima koji ne poštuju pravila. Možda zato što bi mogao videti suviše sebe u njima. Kad je zatražio kartu, Jelena je rekla: “Nemam. Idem negde dalje… daleko od juče.”
On joj je rekao što je morao: sledeća stanica, izlazite.
Izašla je. Nije plakala. Sedela je na klupi na vetru, a vetar je donosio zvukove grada koji nije mario za nju. Trudovi su počeli. Niko nije znao.
Voz je krenuo dalje.
Tek kad je kondukter sakupljao zaboravljene stvari iz vagona, pronašao je crtež. Srce, polomljeno, ali obojeno toplim tonovima. Na poleđini, sitnim slovima: “Ako me nema kad se vratite, molim vas… neka on živi bolje nego ja.”
Svet mu se srušio u stomak. Nije to bio papirić — to je bila krivica, to je bio vapaj. Pored crteža, u džepu sedišta, našao je malu satensku vrpcu — možda nekad deo bebinih stvari, sada prljava i zaboravljena.
U tom trenutku, čovek koji je izgurao ženu napolje postao je čovek koji će sve učiniti da je vrati unutra.
“Zaustavite voz odmah!”, viknuo je u kabinu. Mašinovođa ga je pogledao kao da je poludeo, ali je stao. Na sred polja, gde nikad niko ne staje. Poneki putnik je gunđao, drugi su ćutali, shvatajući da se ne radi o kašnjenju, već o nečijem poslednjem dahu nade.
Kondukter je trčao nazad drumom koji spaja dve stanice. Nije znao da li će je zateći živu. Ili samu. Ali trčao je.
- Jelena je ležala na klupi, obamrla od bola i hladnoće. U naručju nije bilo marame ni crteža. Samo njen stomak, ispupčen i nemiran, kao more spremno da iznedri novi talas.
Kondukter ju je pronašao.
Porođaj se dogodio već tu, na stanici — u okrilju neba, u tihom svedočanstvu lokomotive koja je čekala u daljini. Jedan od putnika, stariji lekar u penziji, pritekao je u pomoć. Nekoliko minuta kasnije, krik bebine glasnice presekao je tišinu kao najglasnije priznanje da život ne pristaje da ga se pusti tek tako.
Jelena se onesvestila od iscrpljenosti, ali je disala. Beba je bila živa. Na njenom sitnom dlanu bila je satenska vrpca koju je neko kasnije vezao u mašnicu.
Ljudi su ćutali. Danima posle ovoga pričali su istu rečenicu: “Voz se zaustavio zbog jedne žene, ali je cela kompozicija krenula dalje…menjajući sve nas.”
Na bolničkom krevetu, kada se Jelena probudila, pored nje su sedeli kondukter i žena s cvetnim šalovima oko vrata — ona koja je donela pelene i čuvala dete dok su doktori spasavali majku.
- Neko je ostavio i crtež uokviren. Srce je bilo polomljeno pre, ali sada je bilo zalepljeno, u sredini dodat mali krug ružičaste boje — beba.
“Nisam te poznao”, rekao je kondukter. “Ali ti si nas sve podsetila da ako okažemo hladnoću jednom srcu, možda smo ugasili svetlost u deset drugih.”
- Kasnije, Jelena je dobila mali stan preko socijalnog programa. Ona je počela da piše, a njena priča je postala glas za sve one ljubavi koje se rađaju u senkama.
Iako put nije bio lak, svaka noć koju je prespavala uz zvuk disanja svog sina bila je podsetnik da je svet okrutan — ali i da se ponekad zaustavi. Kad ga nateraš da prizna koliko još topline ima u njemu.
