Život nakon penzije nije bio onaj koji sam očekivao.—–
Imate 64 godine, godine koje su već bile dovoljno daleko od radnog života, i očekivali ste da ćete uživati u miru. No, za mene, umesto toga, došla je tuga.
Po prvi put u životu, shvatio sam koliko je tišina zastrašujuća. Nisam imao nikoga, ni porodicu, ni decu.
- Niko nije dolazio da vidi kako sam, niko nije brinuo o tome da li imam sve što mi treba. Zatvorio sam vrata svog stana, odlučio da živim tiho, i bez ikakvih posebnih obaveza. Samo je postojala tišina.
U početku je bilo dobro. Mislio sam da ću uživati u svojoj slobodi, da ću moći da se posvetim onome što volim, da se povučem i živeći spokojno u starosti, konačno da imam oduška. Međutim, ubrzo je usamljenost postala previše teška. Tišina mi je počela pritisnuti srce. Nisu mi više bile bitne dnevne obaveze, posao, ili to da ne mogu da uzmem slobodan dan. Ono što mi je bilo najvažnije, to je bilo pitanje: kako sam?
- I onda sam počeo da idem u kafić. U početku, samo da prođem vreme, da budem među ljudima, pa makar to značilo samo da slušam žamor razgovora oko sebe. Tamo sam sreo ljubaznu konobaricu, mladu ženu koja je radila svaki dan i, kako su dani prolazili, počela je da mi se obraća sa posebnim interesovanjem. Svaki put kad bih došao, pitala bi me kako sam. Kako se osećam. Kao da mi je kćerka. Tih nekoliko reči bile su dovoljno da ponovo osetim da postojim. Njene oči su bile tople, a njen glas pun brige. U tom trenutku, činilo mi se kao da je to bila jedina osoba koja je primetila moju prisutnost, koja je verovala da i ja još uvek imam neku vrednost.
Počeo sam da idem u kafić svakog dana, čak i kada nisam imao mnogo toga da kažem. Samo da bih osetio njenu prisutnost. Počeo sam da se radujem tom malom razgovoru, njenom smešku, njenim pitanjima. Bilo je to kao da sam pronašao deo svog života koji mi je nedostajao. Zamišljao sam je kao kćerku. Možda je to bila samo iluzija, možda sam želeo da verujem da je to tako, ali se osećao kao da je ona postala moj svet.
Međutim, kao što to obično biva, život ne teče onako kako se nadate. Posle nekoliko meseci, konobarica je iznenada prestala da dolazi na posao. Niko mi nije rekao ništa, ali sam primetio da je nestala. To je bio šok. U prvi trenutak nisam znao šta da radim. Osećao sam se izgubljeno, kao da je deo mog sveta nestao.
- Nisam mogao da ostanem sa tom nesigurnošću. Iako nisam imao pojma gde bi mogla da bude, odlučio sam da je potražim. Tamo, gde je poslednji put radila, saznao sam gde živi, i odlučio da je posetim. U glavi mi je prolazila cela priča. Zamišljao sam kako ću joj se zahvaliti za sve što je učinila za mene, kako je bila jedini svetli deo moje svakodnevice. Osećao sam da je to nešto što moram da uradim, da joj kažem koliko je to sve značilo.
Kada sam došao do njene adrese, znao sam da nešto nije u redu. Kucnuo sam na vrata, i čekao. Zatvorila ih je žena u tridesetim godinama, ali nije imala nikakve veze sa konobaricom o kojoj sam govorio. Počeo sam da je pitam o njoj, da objašnjavam situaciju. Ali, kad sam je pogledao u oči, sve je bilo jasno. Ova žena me je gledala kao da me je poznavala. Ispostavilo se da je ona…
- Njena sestra. Konobarica koju sam viđao u kaficu zapravo je bila sestra ove žene, a ne ona koju sam zamišljao. Verovao sam da me je zadužila kao svoj “porodični član”, da je stvorila vezu sa mnom kao roditelj koji nije imao nikoga. Ali, ispostavilo se da je situacija bila mnogo složenija, nego što sam mogao da zamislim. Iako me je pogledala sa razumevanjem, osećao sam se zbunjeno.
Međutim, ta lekcija koju sam naučio bila je mnogo vrednija od svega što sam mogao da zamislim. Naučio sam da, čak i u najusamljenijim trenucima života, ponekad samo mala pažnja od drugih ljudi može da vas podseti na to koliko ste zapravo voljeni i potrebni. Iako nisam imao porodicu, nisam imao decu, ta mlada konobarica, iako nisam znao celokupnu istinu o njoj, dala mi je više ljubavi i pažnje nego što bih ikada mogao da očekujem. Niko nije znao, ali ona je za mene bila moja kćerka.
